Svi kažu: „Velik ti je ego“, al’ ego nije samo jedno — ego može da se menja, da evoluira. Svi mi kažu: „Budi svoj, budi pravi ti“, a kad krenem da budem ono što jesam, odjednom sam lud, odjednom sam se Boga odrekao, odjednom mi treba psihička pomoć. A ljudi vole samo moju mirnu stranu, strpljivu, nasmejanu, onu koju poznaju. A ono što vide — samo je površina mora koju sam im dozvolio da upoznaju. Ljudi mi se sklanjaju s puta kad me vide, okreću glavu, oči spuštaju, ćute. To što izgledam strano ne znači da sam takav stalno, samo sam naučio da hodam kroz ovo hladno. Na familiju ne dam, na obraz ne dam, dok drugi svoj obraz prodaju za malo pažnje. Hrane ego tako što ponižavaju druge, al’ to nije snaga — to je strah ispod kože. Kukavica se krije iza jakog lica, priča priče, širi laži, glumi kralja ulice. Deset godina istine protiv jednog glasa, jedna laž se proširi — i sruši čitava carstva. Možda nisu hteli mene, možda nisu imali hrabrosti da kažu. Pa su poverovali prvoj priči koju su čuli kao istinu. Laž putuje brže nego dobre reči, a istina… istina ume da zaboli. Ako me zbog nje ne voliš — neka. Neću menjati sebe da bih ti bio po volji. Ego nije zid — ego treba evoluciju, ne da se zatvoriš, već da pronađeš svoju viziju. Nosim masku, al’ ispod nje još uvek sam ja, i kad se led otopi, videćeš ko sam zapravo. Neću biti deo kruga, neću biti tuđa senka, radije ću biti svoj, makar bila teška cena. Poštovanje se ne daje samo zato što ga tražiš — poštovanje se zaslužuje, a karakter se ne prodaje. Kažu: „Verujem ti“, a ne gledaju me u oči, dok izgovaraju reči koje im ništa ne znače. Ego im je jak, al’ ego treba evoluirati, ne zatvoriti se u pećinu i od sveta bežati. Vole sunce, vole mrak, vole slobodu, al’ beže kad vide nekog ko ih nadjača. Ja sam naučio da život ne postaje lakši, samo naučiš da kontrolišeš sebe i da sakriješ lice kad je najteže. Gledaju me kao da sam nešto što nisam, devojke me zovu psihopatom, demonom. Samo zato što mi je pogled hladan, što mi život nije dao da budem naivan. Ego nije zid — ego treba evoluciju, ne da se zatvoriš, već da pronađeš svoju viziju. Nosim masku, al’ ispod nje još uvek sam ja, i kad se led otopi, videćeš ko sam zapravo. Neću biti deo kruga, neću biti tuđa senka, radije ću biti svoj, makar bila teška cena. Poštovanje se ne daje samo zato što ga tražiš — poštovanje se zaslužuje, a karakter se ne prodaje. Zovu me đavolom, demonom, nakazom, al’ niko ne zna šta nosim ispod oklopa. Kad previše voliš svoje, postaneš nešto što nikad nisi želeo. A ja sam samo hteo da ljudi oko mene budu srećni. Zato sam stavio masku. Zato sam prestao da budem svoj. I kad padnem, znam da me neko čeka kod kuće, porodica koja me drži kad sve drugo nestane. Zato nisam pao — ego mi nije dao. Kažu da sam opasan, a oni koji su videli pravog mene posle nisu imali mnogo toga da kažu. Gledaju me kao plejboja zbog automobila, a ja samo jurim ono što sam sanjao. Prijatelj mi je rekao: „Ti si najlojalniji kog znam“, al’ prijatelja više nema — i ta tišina ostaje. Nema ljubavi bez standarda, nema čoveka bez ega. Svi gledaju tuđe mane, a svoje guraju pod tepih. Zato prvo pogledaj sebe. Ne traži krivca u drugome dok ne pogledaš šta nosiš u sebi. Ego nije zid — ego treba evoluciju, ne da se zatvoriš, već da pronađeš svoju viziju. Ako kroz ovaj svet želiš da se probiješ, moraćeš nekad maske da nosiš. Al’ nemoj nikad zaboraviti ko si, odakle si došao, od čega si počeo i do čega si stigao. Jer maska može da sakrije lice, ali ne može da sakrije dušu. Život neće postati lakši… samo ćeš naučiti da budeš jači. Ako me ne vole — neka me ne vole. Ako me se boje — neka se boje. Ja znam ko sam. I dok god se držim duboko u sebi, neću izaći iz svoje pećine zato što me svet ne razume. Možda je strah nekad jači od sreće… ali ja još stojim. Zbogom.