Da li su u pitanju godine, ili naši karakteri, romansa je završila, a sa njom i snovi. bili smo savezni-ci a postali smo protivni-ci, bili smo ljubavni-ci a postali smo suparni-ci Tužna priča za dve zaljubljene duše, za njihovu ljubav koja se nesrećno završila. Ona još čeka, još veruje u juče, u osam meseci uspomena koje ne nestaju tako lako. Za nju je bila prva ljubav koju je zamislila za ceo život, prvi čovek sa kojim je želela da podeli svoju budućnost. A on ćuti, povlači se bez reči, na njene poruke nema odgovora, a tišina boli više od razgovora. On je želeo svoj put, ona je želela da ostanu zajedno, oboje su imali svoje snove, ali nisu išli u istom pravcu. Refren: Zašto ljubav nekad nije dovoljna, zašto srce ne sluša razum? Jedan korak napred, dva koraka nazad, a između nas ostao je samo hladan zid. Ti si bio moja prva nada, moj prvi veliki san, a sada si samo tišina što odjekuje u mom srcu. Možda nisi pogrešio ti, možda nisam pogrešila ja, možda samo vreme nije bilo na našoj strani. Ti si tražio mir i sigurnost, ja sam tek učila život, ti si gledao ka budućnosti, a ja tek tražila svoj put. I ako me nekad potražiš, možda ću biti daleko, ali pamtiću da sam te jednom volela iskreno i jako. Ne završava se svaka ljubav mržnjom i izdajom, neke ljubavi samo ostanu kao najlepše tužno sećanje.
