Noćima ne spavam, mozak radi dan i noć, gledam da stvorim nešto, samo da pronađem moć. Duša mi se cepa, um mi puca na pola, psiha već je otišla, al’ telo još se bori. Jebo sistem, više ne znam jesam’ kriv il’ lud, dok sam mlad ja moram stvarat’, moram pronaći svoj put. Dok me telo još služi, dok me zdravlje još drži, gledam kako da se podignem dok se svet oko mene ruši. Zovu me da izađem, kažu: „Ajde, živi malo“, a ja gledam kako sebe da podignem iznad svega. Jer oko mene sve se raspada, a ja ćutim i radim, dok u glavi hiljadu misli vode svoje ratove. Srce traži ljubav, duša traži mir, um traži stabilnost, samo hoće da je tih. Pritisak raste, anksioznost puca, glava puna svega, a niko ne čuje šta se dešava iznutra. Nevidljivi šavovi drže me još, niko ih ne vidi, al’ osećam ih kroz bol. Telo još hoda, al’ duša svaki korak plače, srce mi se gasi, al’ nešto u meni kaže: „Izdrži još malo, možda nije kraj, možda iza ove tame postoji neki sjaj. Ako padneš, ustani, makar poslednji put, jer možda baš iza svega čeka tvoj pravi put.“ Mama, ne znam čemu trud, nekad mislim da sam lud. Ili su oni ludi, ko će znati sad, glasovi mi mira ne daju nikad. Nisam pogrešio kad sam slušao njih, pogrešio sam kad sam slušao druge. Kad sam utišao ono što mi iznutra vrišti, dok su mi govorili kojim putem treba da idem. Svi mi kažu: „Od tame, od mračne strane beži“, a ja je prihvatam svesno, jer možda baš tu nešto leži. Ako nema svetla, nema ni tame, ako nema tame, kako znaš koliko svetlost vredi? Padam, jedva hodam, al’ nešto me gura napred, osećam ruke koje me vuku kad izgubim svaki pogled. Noćima se prevrćem, krevet kao da ne miruje, telo mi je toplo, a nešto nevidljivo mi kožu golica i dodiruje. Nevidljivi šavovi me drže, svakog dana postaje sve teže. Ali što me više život lomi, to iz mene nešto raste — jače i jače, jače i jače. Demoni u glavi mira mi ne daju, nekad ne znam da li pomažu ili me izdaju. Pitam se šta sam, da l’ sam normalan il’ lud, kad više slušam svoj unutrašnji glas nego ceo svet oko sebe. Nekad noću šapuće nešto što ne razumem, „Vreme je da se vratiš tamo gde pripadaš.“ Srce kaže: „Istina je“, al’ um kaže: „Čekaj, stani, šta ako je još jedna laž, još jedna paranoja u tami?“ I tako stojim između onoga što osećam i onoga što moj um pokušava da shvati. Savovi me drže još od malih nogu, al’ niko ne vidi koliko pucaju iznutra. Srce traži ljubav, duša traži mir, um traži sigurnost, samo želi da je tih. Pritisak raste, sve se cepa na sve strane, a ja skupljam svoje delove kad ostanem sam. Nevidljivi šavovi drže me još, niko ih ne vidi, al’ osećam ih kroz bol. Telo još hoda, al’ duša svaki korak plače, srce mi se gasi, al’ nešto u meni kaže: „Izdrži još malo, možda nije kraj, možda iza ove tame postoji neki sjaj. Ako padneš, ustani, makar poslednji put, jer možda baš iza svega čeka tvoj pravi put.“ A šta ako nisam lud? Šta ako samo previše osećam? Šta ako sam se izgubio dok sam pokušavao da pronađem sebe? Ne znam više šta je istina, ne znam kome da verujem. Ali znam da još stojim… i dok stojim — još se borim. Nevidljivi šavovi drže me još, ceo život pucaju, al’ nisam pao skroz. Telo još hoda, duša svaki korak plače, srce skoro gasi svetlo, al’ ja kažem: „Ne još, brate.“ Nek’ se raspadne sve što moralo je da padne, ja ću svoje delove sastaviti kad svane. Možda nisam pronašao gde pripadam još, ali dok dišem i dalje — nisam izgubljen skroz. Noćima ne spavam… mozak radi dan i noć… duša se cepa… al’ još imam glas. I možda prvi put… taj glas treba da bude moj.