Ка светлости Прва строфа Успeо сам се уз планину од камена, Крвавих руку и костију од злата, Небо беше црно, ветар хладан, А сваки мој сан – продат. Гавранови су кружили изнад главе, Као мали пророци мртвих, Пут је био поплочан сломљеним именима, А сваки корак постајао је пламен. Предрефрен Клео сам звезде, клео сам кишу, Носио сам таму као окове. Али негде испод ожиљака, Мали пламен је још памтио ко смо ми. Рефрен И тако сам се пео, иако крају планине није било ни трага, Кроз ноћ, кроз ватру, кроз ветар. Свака сенка покушавала је да ме повуче доле, Свака река је говорила: „Пусти.” Али тама није могла да ме прогута сасвим, Нешто је горело у дубини моје душе. И када више нисам имао против чега да се борим – Престао сам да бежим... И отворио се светлости. Друга строфа Видео сам свој живот у разбијеном стаклу, Хиљаду будућности које су минуле. Месец је бледо висио изнад крошњи, Као дух који шапуће: „Буди слободан.” Вукови су завијали у долини, Стари богови дрхтали су на киши, Носио сам сваки губитак за собом, Као гвоздене окове иковане од бола. Мислио сам да врх значи преживети, Мислио сам да снага значи никад не пасти. Али планина је имала другачији одговор – Понекад је предаја начин да промениш смер. Рефрен И тако сам се пео, иако крају планине није било ни трага, Кроз ноћ, кроз ватру, кроз ветар. Свака сенка покушавала је да ме повуче доле, Свака река је говорила: „Пусти.” Али тама није могла да ме прогута сасвим, Нешто је горело у дубини моје душе. И када више нисам имао против чега да се борим – Престао сам да бежим... И отворио се светлости. Мост Тада су се облаци отворили као врата, И сунце је просуло злато по тлу. Дрвеће је било зелено, реке су певале, И јутро је дотакло све. Видео сам ожиљке на својим рукама, Не као ланце, већ као мапе места где сам био. Свака суза је постала река, Свака рана је постала прозор. И разумео сам— Планина није била ту да је освоји. Била је ту да ме научи како да видим. Завршни рефрен Сада устајем, али не морам да се борим, Не морам да освојим ноћ. Могу да дишем, коначно могу да се пустим, Могу да пратим где дувају дивљи ветрови. Све сенке које су ме пратиле кући Биле су само доказ да никада нисам био сам. И тама која ми је некада украла вид Само је чекала… Да открије светлост. Закључак Зато нека сунце прође кроз пукотине, Нека пронађе места која сам задржавао. Нека сагори страх, Нека осетим да сам овде. Нема више трчања. Нема више рата. Нема више питања чему служи живот. Пењао сам се кроз таму Док тама није постала зора— А сада се предајем Светлости… У пуном сјају.
