[Strofa 1] Ponedeljak me lomi, srce već se buni, Alarm zvoni rano, duša mi se gubi. Na poslu sve isto — dosadno do bola, Sto papirâ čeka… ja čekam spasa pola. Šef me gleda krivo, njemu nikad dosta, Ko da sam mu dužna celu jednu prosta. Sati idu sporo, vreme kao led, Svaka minuta traje — ceo jedan svet! [Refren] Ponedeljak me ubija, dan mi nema kraja, Al’ kad padne sunce — živi sam do raja! Prijatelji, muzika, čaše pune sjaja, Nek se trese noć — nek mi duša blista sva! O, nek traje provod, nek se srce smeje, Kad se radni pakao polako razveje. Nek mi telo gori, nek mi misli plešu — Jer niko više nikad neće da mi uzme sreću! [Strofa 2] Osam sati muke — svaki pogled boli, Zidovi me prate, niko me ne voli. Posao je drama, kao loša serija, Najviše me brine moja histerija. Al’ čim zvoni kraj — ja ponovo sam živa, Grad me zove glasno, pesma već se sliva. Zaboravljam šefa, zaboravljam sve, Ove noći, Bože, sve je baš po me’! [Refren] Ponedeljak me ubija, dan mi nema kraja, Al’ kad padne sunce — živi sam do raja! Prijatelji, muzika, čaše pune sjaja, Nek se trese noć — nek mi duša blista sva! O, nek traje provod, nek mi srce greje, Kad se radna tuga tiho rastope — bleje. Nek se vino toči, nek se pesma širi, Jer samo noć me, mila, opet vrati u život pravi! [Bridge — emotivan, ali turbofolk] A kad stignem kući, ležem polu mrtva, Umorna sam, ali — sreća je još tvrda. Smejem se u mraku, oči mi se sklope, Al’ mi noćašnji trenuci brišu sve te stope. [Final Refren — jače, epijski] Ponedeljak je pakao, al’ noć je moja slava, Dok plešemo do zore — život opet stava. Sutra opet posao, ali koga briga sad? Ove noći radost niko neće da mi krade ikad! Jer sve što sam večeras osmehom osvojila, Niko, niko, niko neće da mi uzme, mila!
