Imala je crveni kišobran, ja sam imao dva dinara. Čekali smo tramvaj do ponoći, a kiša je padala do jutra. Rekla mi je: „Bićemo zajedno, imaćemo kuću kraj Dunava.” Ja sam rekao: „Naravno da hoćemo”, jer tada sam znao sve odgovore. Nekad smo mislili da znamo sve, gde ćemo sutra, gde za pet godina. Nekad smo mislili da ljubav zna kako se pravi kuća od snova. A život se nasmejao tiho i odveo nas svako na svoju stranu. Kad danas pomislim na tebe, više se smejem nego što tugujem. Jednog leta otišla si dalje, ja sam ostao u svom gradu. Pisala si mi tri pisma, ja sam odgovorio samo na jedno. Posle toga prošle su godine, promenile se ulice i ljudi. Nisam znao gde si nestala, ali nisam prestao da te pamtim. Nekad smo mislili da znamo sve, gde ćemo sutra, gde za pet godina. Nekad smo mislili da ljubav zna kako se pravi kuća od snova. A život se nasmejao tiho i odveo nas svako na svoju stranu. Kad danas pomislim na tebe, više se smejem nego što tugujem. Juče sam te sreo na stanici, držala si kartu u ruci. Pogledala si me i rekla: „Pa gde si ti sve ove godine?” Rekao sam: „Tu sam, manje-više.” Ti si se nasmejala kao nekad. Voz je stigao baš na vreme, a mi smo ćutali još minut. Nekad smo mislili da znamo sve, a nismo znali šta nas čeka. Ti imaš svoju malu priču, ja svoju, malo dužu i čudniju. Ako se nekad setiš mene, nemoj zbog toga biti tužna. Neke ljubavi ne traju zauvek, ali neke zauvek ostanu drage. Opet je počela sitna kiša. Ti si otišla svojim vozom. Ja sam ostao na stanici, sa osmehom koji nisam planirao.
