Na magarcu čovek jedan išao je tad, Pored njega sinak njegov, svojim nogama. Ali oni iznenada nekog sretoše, Da to tako nije dobro tada saznaše: Nije pravo da ti jašeš, sin ti je još slab, Pusti dete neka jaše, još si uvek jak. Što čuše i učiniše, sinak zajaši, pored njega otac hodi kilometra tri. Opet oni iznenada nekog sretoše, da to tako nije dobro onda saznaše: Momče ti si mnogo mlađi, a otac ti star, pusti njega neka jaše budi sin dobar. Što čuše i učiniše, uzjahaše svi, obojica na magarcu kilometra tri. Opet oni iznenada nekog sretoše, da to tako nije dobro opet saznaše: Magarčine jedne lude zar vam nije ža' jadne slabe životinje, što vas tegli sad? Što čuše i učiniše, pa sjahaše svi njih dvoijica uz magarca kilometra tri. Ali tada iznenada nekog sretoše, da to tako nije dobro oni saznaše: Kakva ste vi, ljudi moji, čudna družina, zar morate, sva trojica, peške ići vi? Kad to začu otac shvati da je sada red, da magarca oni nose kilometra tri. Ali uz put mnogo ljudi oni sretaše, i svi oni od čuda se njima smejaše. Otac tada iznenada dođe pameti: od magarca ovog našeg, mnogo je luđi onaj čovek koji bi da svetu ugodi. Od magarca ovog našeg, mnogo je luđi onaj čovek koji bi da svetu ugodi. Tada opet on uzjaha, na svog magarca a sin mladi nogom hodi pored svog oca.
